Kada je polovinom prošlog veka stigao iz Nemačke šinobus je bio čudo tehnike i ekonomično luksuzno prevozno sredstvo. Za železničku seriju 812 na relaciji Šabac-Ruma regrutovani su tada samo najbolji.
"Bila je čast da budeš na njemu i ljudi su se birali", priča mašinovođa Zlatko Keserović.
Za Kalimera ili Ćiru, kako ga danas svi zovu, vreme kao da je stalo. Za pola veka jedino što je promenjeno je tapacirung na sedištima i umesto kanapa metalni držač za prtljag.
Putnici kažu da im je koristan i da još posluži ponekom, kao i da u njega treba uložiti malo.
Popravke i sređivanje skuplje su od samog šinobusa. Za svakodnevnih 400 kilometara prugom, rezervni delovi najveći su problem.
"Često se na strugu pravi i po narudžbini, tako da to potraje nekoliko dana, šinobus stoji i čeka, a putnici ne idu", kaže Dejana Savić, šef železničke stanice u Šapcu.
Između Šapca i Rume preko železničkog mosta na Savi dnevno se preveze oko 300 putnika. Kad nema Ćire nema ni zamene na šest redovnih linija.
Putnici uglavnom ujutru provere, pre nego što krenu na stanicu, da li tog dana ide, jer im se, kako kažu, mnogo puta dešavalo da se vrate kući.
Uz old tajmera na šinama Zlatko Keserović je skoro tri decenije.
"Odrastali smo sa njim, sazrevali, prolazili kroz ljudske sudbine i slušali druge sudbine. Vežu me lepe uspomene za njega, bliži je kontak sa ljudima i jednostavno to vozilo ima nekako svoju dušu", priča mašinovođa Zlatko.
Menjali su se, kažu na železnici, Ćirini milioni pređenih kilometara, ali ne i standardnih 35 minuta od Šapca do Rume. Svoj krug odvozaće starina tek kad stigne nova kompozicija iz Rusije.
Prepoznatljiv pisak penzionera od proleća čuće se samo ako zatreba kolegijalna zamena na pruzi.