Od kada smo čuli za zdravstvenu pretnju u Kini, koronavirus mi je u vidnom polju. Neke od meni najdražih osoba u životu rade u inostranstvu i poslovi su im takvi da su na udaru virusa i inače.
Najpre smo se šalili jer se sve dešavalo samo negde na kraju Azije i izgledalo je kao da smo bezbedni. Jela sam mango koji je preko Dubaija do mene stigao sa Tajlanda i ljudima slala fotografiju uz mnogo nasmejanih emodžija i poruku: „Ima li korone kod vas?“.
Sa prvim vestima o većem broju zaraženih u Italiji uključio mi se, što bi meteorolozi rekli, crveni alarm.
Sestra koja je stjuardesa na Bliskom istoku, sredinom februara pravila je plan da u martu dođe u Srbiju na odmor, ali smo se zapitali da li je to pametno zbog vremešnih roditelja. Ipak ona svakodnevno na poslu dolazi u kontakt sa mnogo ljudi koji su izuzetno blizu Kine. I ne samo Kine već i drugih zemalja u kojima ima zaraženih.
Zasedanje je održano u Votsap grupi i opcija da dođe, ali se ne vidi sa roditeljima i sestrama odbačena je kao glupa jer upravo je to razlog zbog kojeg bi došla u Beograd.
Istovremeno, nabačena je ideja, onako u prolazu, da kad zagusti mamu i tatu izolujemo jer imunološki su ugroženi, a i pripadaju grupi koja „ne prolazi dobro“ u doba koronavirusa.
Iz Italije iz dana u dan sve crnje vesti. A maski u apotekama nema. Kolega koji je izveštavao „sa mesta zaraze“ bio je na poslu. Moja zabrinutost raste.
Priča o izolaciji sve mi je prihvatljivija jer se obruč oko Srbije steže i samo je pitanje momenta kad ćemo čuti vest da je i kod nas registrovan prvi slučaj zaraženog koronaviorusom. Ili slučajevi.
Šestog marta koronavirus je zvanično ušao u Srbiju. Znali smo da će se to pre ili kasnije dogoditi. Verovatno je ušao i mnogo pre, ali pošto je nevidljiv golim okom, nisu ga videli ni oni sa kojima je došao.
Nisam sklona panici, naprotiv, čak sam se jednom zabrinula zbog svoje staloženosti u slučaju manjeg požara. No, vratimo se na koronavirus. Nije me ni sada obuzela panika, ali sve češće izgovaram rečenicu: „Ne brinem se za sebe, ali mama i tata su 80+“.
Italija je proglasila karantin na teritoriji cele države jer je u danu preminulo gotovo 100 ljudi. Niko ne stavlja u karantin 60 miliona ljudi bez razloga. A razlog nam je takoreći u komšiluku. To je momenat kada sam shvatila da je vreme za akciju.
Izveštaje kolege Nemanje Milutinovića iz Pekinga, koji je dopisnik RTS-a, pratim redovno, a njegova priča o samoizolaciji dodatno me je ohrabrila da razmišljam u dobrom pravcu.
Sestre i ja odavno smo bile svesne ozbiljnosti situacije, ali mama i tata u prvi mah nisu. Jer oboje su preživeli ratove, bonove, krize, sankcije, bombardovanje i još toliko toga.
Dok ih nisam zapljusnula statistikom o broju preminulih njihovog životnog doba iz Italije i Kine nije im bilo jasno zašto ne smeju da izlaze iz kuće. Do tada su bili uvereni da je u pitanju nešto kao grip i da nemaju razloga za brigu.
I dalje protiv izolacije, ali svesniji situacije, gledali su zbunjeno dve ćerke koje hoće da ih pripremaju kao da je ratno stanje, a mi smo samo proveravale da li imaju dovoljno hrane u stanu za dve nedelje i lekova za mesec dana.
Sedam novih slučajeva u Srbiji, to jest ukupno 12. Uprkos tome, mami i tati uputstvo da operu stvari koje im budemo donosili do ulaznih vrata, a da pritom moraju da nose rukavice i masku (nema maski pa će to biti marama preko nosa i usta) i dalje im deluje preterano.
Dokupili smo šta je trebalo i pokušali da ih uverimo da to što nećemo dolaziti svakog dana ne znači da smo ih napustili i da je bolje da ispadnemo paranoični i nenormalni nego da...
Pošto nam se učinilo da je komunikacija telefonom nedovoljna, razmotrili smo opcije i posle neuspešnog instaliranja jedne aplikacije, prešli smo na drugu. Ipak, pri predstavljanju ideje o video-komunikaciji putem Skajpa bilo je malo mentalnog rvanja jer „neće valjda ovo da traje mesecima“?
Odgovor na to pitanje niko nema. Pretpostavka je da će oko Uskrsa biti čupavo tako da može lako da se desi da traje dva meseca. Ili više. Svakako u subotu nećemo kupiti sir od Milice sa Divčibara, koliko god se mama bunila.
Budući da mi je stan u fazi opremanja, pandemija me zatekla sa polovinom stvari tamo, a polovinom kod roditelja. Spakovala sam najvažnije i 12. marta u 9.15 izašla iz njihovog stana. Poslala sam poruku u pomenutu grupu na Votsapu: "As of now mom and dad are under lockdown. Active until further notice". Poruka je na engleskom da bi delovalo više kao šala i da bi grč koji mi blokira abdomen makar malo popustio.
Mama je zaključala vrata tako da, ruku na srce, naslov teksta nije potpuno tačan.
